slika5.jpg
slika11.jpg
avala-tower-near-belgrade-1540x755_c.jpg
slika2.jpg
slika1.jpg
slike3.jpg
slika6.jpg
slika8.jpg

ETVesti / Akcije

Najbolji posao ikad

PROCENJENA VREDNOST DIGITALIZACIJOM OSLOBOĐENIH FREKVENCI NA KOJE ĆE SA RADOŠĆU DA SE PROŠIRE OPERATERI MOBILNE TELEFONIJE JE OKO 75 MILIONA EVRA GODIŠNJE: TOLIKO ĆE, NAIME, DA INKASIRA DRŽAVA A DA PRSTOM NE MRDNE, DVOSTRUKO VIŠE NEGO ŠTO JE U KOMPLETNU ANALOGNO--DIGITALNU TRANZICIJU ULOŽENO. BUDUĆI DA SE FREKVENCE NE TROŠE, A NIJE IM POTREBNO NI ODRŽAVANJE, 37 MILIONA EVRA KOLIKO JE U OVAJ PROJEKAT ULOŽENO NAJISPLATIVIJA JE INVESTICIJA OTKAD JE SVETA I VEKA.

Nijedan korak u dosadašnjem razvoju prenosa zvuka i slike od proizvođača programa do konzumenta nije bio toliko velik kao ovaj aktuelni – prelazak sa analognog na digitalni prenos, naravno samo ako u konkurenciji nije onaj prvi sa početka prošlog veka kad je proradila prva radio-stanica, odnosno sredine istog veka kad "prozor u svet" nije više bio u domenu naučne fantastike.

Pred kraj tog veka, početkom za nas na Balkanu sumornih, a u ostatku sveta veselih devedesetih, na nivou Evropske unije doneta je istorijska odluka o prelasku sa analognog emitovanja televizijskog signala na digitalni, e da se poveća teritorijalna vidljivost sve većeg broja TV stanica sa slikom "oštrom da se posečeš" i zvukom "visoke vernosti", ali i da bi se smanjila gužva u etru i oslobodile frekvence za ubrzanorastuću mobilnu telefoniju. Sporazum o tome – prelasku sa analognog na digitalno, kom je pristupila i Srbija, potpisan je u Ženevi 2006. godine. Pristupanjem sporazumu Republika Srbija se obavezala da obezbedi uslove za prelazak na digitalno emitovanje televizijskih programa u tri frekvencijska opsega i da "ugasi" analogni prenos do 17. juna (ove) 2015. godine.

 

KILAV POČETAK: Prvi korak u realizaciji ovog posla bio je osnivanje preduzeća koje će tim poslom da se bavi, odnosno "potezom pera" preimenovanje Emisione tehnike RTS-a u Javno preduzeće "Emisiona tehnika i veze". Za taj potez pera bilo je potrebno četiri godine.

"Po prvoj projekciji ceo posao je trebalo da bude završen 2012. godine. Međutim, nije – nastupio je veliki zastoj i tek dolaskom Rasima Ljajića na čelo ministarstva trgovine i turizma i telekomunikacija projekat je pokrenut sa mrtve tačke", kaže za "Vreme" Dragan Mojović, zamenik direktora JP Emisiona tehnika i veze (ETV). "Ozbiljan, intenzivan rad otpočeo je tek aprila 2014. godine, da bi sad već bio okončan." Preostalo je (samo još) da se ispritiskaju prekidači – onaj analogni na "isklj.", a digitalni na "uklj.", doduše ne svi odjedared, već sukcesivno po već utvrđenom redosledu: prvi na redu je predajnik "Vršački breg" – 15. aprila, a poslednji 15. juna ove godine – predajnici "Besna Kobila", "Kopaonik", "Jastrebac" i "Cer-Maljen", dva dana pre isteka roka.

Trogodišnje kašnjenje u realizaciji, pored svih negativnih, ima i jedan pozitivan aspekat: prema ondašnjim procenama, ceh je trebalo da iznosi negde oko/preko sto miliona evra, nešto kasnije doživljaj je spušten na 75, pa 60 miliona da bi se, eto, zaustavio na oko/ispod 37 miliona evra. Pritom, kupljena je oprema koja predstavlja poslednju reč tehnike, a koja nije "kvrc".

Reda trećina sredstava obezbeđena je iz budžeta, resto u vidu kredita od Evropske banke za obnovu i razvoj. Taj kredit, koliko god da je olakšavajuća okolnost, jer sve je lakše sa parama nego bez njih, ujedno je bio i usporivač celog poduhvata, jer uslov za dobijanje kredita, koliko god da je država garant, bio je i raščišćeni vlasnički odnosi: da svi objekti, kao i zemljište, budu uknjiženi na Emisionu tehniku, što je kod nas (skoro pa) nemoguća misija. "Bilo je slučajeva da je na parčetu zemljišta od svega par ari bilo po desetinu vlasnika koji nisu ni znali da su vlasnici, jer nasledili su zemljište od prethodnih naslednika a da ostavinska rasprava nije nikad ni otvorena, kamoli zatvorena", opisuje Mojović. Bilo je, veli, i onih koji su bili voljni zemljište da poklone ali da se ne bakću po šalterima, bilo je i onih koji su postavljali nerazumne uslove... "Satrli smo se od tog ‘papirnog’ posla", uzdiše i odmahuje glavom Mojović. Istim gestom – odmahivanjem glavom, odgovara i na pitanje da li je Drugarica Država kojim slučajem tom poslu dodelila status "projekta od nacionalnog značaja" i sprovela eksproprijaciju. Dakle, nije.

Tako, "Beograd na vodi" za koji se ne zna ni ko će, kad će i uopšte da li će da ga gradi, pritom bez konkretnog plana i projekta sem one makete, jeste projekat od opšteg značaja, dok ovaj civilizacijski i tehnološki iskorak od koga će korist videti svi građani Srbije bez obzira da li žive u centru centra prestonice ili nekoj nedođiji, dočim nije. Kako god, kredit je "pušten" (tek) polovinom decembra prošle godine.

 

206 VELIČANSTVENIH: Za svega šest meseci, od septembra do pre neki dan, njih dve stotine šest (veličanstvenih) inženjera i tehničara ugradili su novu opremu na 208 predajnika, od toga 35 matičnih i 175 repetitora, sve to "in vitro": uporedo sa ugradnjom nove opreme, ona koja za koji mesec odlazi u istoriju – analogna, radila je punom parom u prenosu televizijskih i radio programa, signala mobilne telefonije, pride za komunikaciju na zaštićenim policijskim i vojnim kanalima.

Da bude zanimljivije, sve se odvijalo po "čukama", jer na čukama, uključujući i Vršku, obično se predajnici i postavljaju, do njih vode staze i bogaze koje se samo uz mnogo mašte putevima mogu nazvati, pa još kad se uzme da je reč o potpuno novoj tehnologiji "osvojenoj" pre svega neku godinu koja će tek postati standard... Kad se tome doda i da je gro posla obavljen tokom (ove) zime, a zimi pada sneg naročito po "čukama"... Veselje do zore, pa sutra opet! Na jednoj od tih "čuka" pitomog imena "Besna Kobila" nije prosecana staza kroz nanose snega, već je tunel prokopavan. "Tako je bilo", priseća se Marina Ilić, inženjer specijalista i šef jedne od dve ekipe ETV-a za montažu digitalnih uređaja.

Većina emisionih objekata i antenskih stubova je (samo) prilagođena novoj tehnologiji, a dobar broj ih je izgrađen od temelja, poput onih (na primer) kod Kikinde i Sombora, sa stubovima preko 100 metara visine. Svi agregati za rezervno napajanje električnom energijom su zamenjeni jer oni prethodni su "trošili" D2, a to po evropskim pravilima ne može: u obzir dolaze samo oni na euro-dizel.

PUT PUTUJE TV SIGNAL: Proizvođači TV programa – televizijske stanice video-linkom, kroz koaksijalni/optički kabl ili preko interneta šalju svoj signal u analognom ili nekom od digitalnih formata u standardnoj ili HD rezoluciji do najbliže pristupne stanice, kojih je tridesetak raštrkanih po celoj teritoriji Srbije, doduše bez Kosova i Metohije, ali neka taj detalj ostane po strani. U pristupnim stanicama ti signali se "pakuju" i šalju dalje do jednog od osam "hed-endova" – sabirnih centara gde se ponovo prepakuju i prosleđuju predajnicima, a predajnici direktno, odnosno indirektno preko repetitora – publici.

U sabirnim centrima prikupljeni signali se prepakuju u tri "multipleksa" kapaciteta 17 programa svaki, doduše u standardnoj rezoluciji: HD signal je masivniji i utoliko je za njegov prenos potrebno više prostora što direktno utiče na broj programa koji mogu da se prenesu. Prvi je rezervisan za stanice sa "nacionalnom licencom", drugi za regionalne i lokalne TV stanice, treći za zainteresovane komercijalne televizije.

RAČUNICA: Prijem programa iz prva dva multipleksa za primaoce TV signala je besplatan, dok u trećem, koji kao ima nacionalnu vidljivost, može da bude i onih "zaključanih", onih koje "otključava" pretplata, slično onome što već postoji u drugim vidovima prenosa signala – kablovskom, satelitskom ili internetskom.

Sa druge strane, prenos signala košta televizijsku stanicu, a koliko je to zavisi od broja potencijalnih gledalaca. Naime, svaka matična stanica i svaki repetitor pokrivaju određenu teritoriju, za svaku od njih se zna, ne baš tačno ali svakako prilično tačno, koliko stanovnika ima, a kako je svaki stanovnik potencijalni gledalac, do cene se lako dođe – 0,85 dinara "po glavi". Tako, emitovanje nacionalnog programa na prvom multipleksu košta 6,5 miliona dinara, najskuplji lokalni program je onaj koji "pokriva" Beograd – 1,7 miliona, a najjeftiniji je onaj koji pokriva Vršac – 82.079 dinara po punoj tarifi: u početku će svi da uživaju popust od 80 odsto.

Koliko dugo će taj popust da važi, kao i kroz koji od tri multipleksa će koja televizija da putuje do gledalaca, odlučuje (navodno nezavisno) Regulatorno telo za elektronske medije (REM), naslednik Radiodifuzne agencije (RRA). Ona pomalo cinična opaska o navodnoj nezavisnosti regulatornog tela nije bez osnova: ovlašan pogled na listu televizija sa nacionalnom licencom daje osnov za taj cinizam. Uostalom – Bože zdravlja, kad se oposli tranzicija sa analognog na digitalni prenos, licence će morati da se obnove, pa će da se vidi ima li cinizmu mesta ili ne, naročito jer se kraj te tranzicije (skoro pa) poklapa sa poslednjim rokom za privatizaciju lokalnih i regionalnih medija koji su (do sad bili) u vlasništvu lokalnih samouprava. Takođe, nezavisnost REM-a moći će da se "pročita" i u redosledu TV stanica na listi. Naime, praksa je pokazala da što je pozicija na listi viša, gledanost je veća, time je veća prodornost poruka, a veći je i profit od reklama.

OPŠTA KORIST: Od ovog tehnološkog napretka koristi će imati i oni koji su ranije sa antene prešli na kabl, satelit i net: nadolazeća konkurencija, pritom besplatna, već je uticala na cene, ali i asortiman osnovnih usluga kablovskih, satelitskih i net provajdera. Nije to bez razloga: u zemljama koje su ovaj korak već načinile uočen je pad korisnika usluga kablovskih, satelitskih i net provajdera Tako, uporedo sa "set-top-boks" kampanjom – objašnjavanjem koliko je jednostavno i ne-baš-skupo prilagođavanje starih televizora novom formatu televizijskog signala, otpočela je i kampanja "džabe digitalizacija" – provajder će bez naknade da ustupi set-top-boks, a ni pretplatu neće da naplaćuje prva tri, odnosno šest meseci, samo ako korisnik potpiše dvogodišnji ugovor.

Na kraju, ovaj tehnološki iskorak blagotvoran je i za državni budžet: vrednost digitalizacijom oslobođenih frekvenci na koje će sa radošću da se prošire operateri mobilne telefonije je oko 75 miliona evra godišnje: toliko će, naime, da inkasira država a da prstom ne mrdne, dvostruko više nego što je u kompletnu analogno-digitalnu tranziciju uloženo. "To je taksa koju će da plate operateri mobilne telefonije koji budu zakupili one kanale koje smo mi napustili", rezimira inženjer Petar Đekić, rukovodilac Odseka za procesiranje, nadzor i upravljanje ETV. Budući da se frekvence ne troše, a nije im potrebno ni održavanje, onih 37 miliona evra koliko je u projekat uloženo najisplativija je investicija od kad je sveta i veka.

(izvor : www.vreme.co.rs)