Када се он појави у видокругу, сваки путник зна да је надомак српске престонице. А када се туристи намерници попну на 122. метар, где се налази видиковац, поглед осим на Београд пуца на Шумадију и војвођанске равнице. Срећници који се на тој висини задесе после кише, када није превише облачно и магловито, у даљини могу да виде и делове Вршца…

Авалски торањ, један од главних оријентира и туристичких атракција Београда туристи из земље и иностранства углавном походе како би са врха уживали у погледу на остатак Србије. Али онда, после неколико направљених фотографија и селфија са те тачке, налево круг и повратак кући. Јер других садржаја око овог горостаса, окруженог богатом вегетацијом Авале, доскора није било.

Како се боравак на торњу не би сводио само на пењање на његову најпознатију тачку и евентуално кратко задржавање у кафеу три метра ниже, подножје је недавно је обогаћено бројним садржајима – игралиштима, теренима, етно-радњом у којој се на сваком кораку може осетити дашак неког дела Србије, мириси, укуси и културно наслеђе наше земље. У ове новине уложено је педесетак милиона динара.

Откако је торањ 2010. поново отворен углавном је био само у служби телекомуникације. У претходних годину дана у сарадњи са Министарством трговине, туризма и телекомуникација потрудили смо се да унапредимо туристичку намену торња. Направљени су мултифункционални терени, теретана на отвореном, дечје игралиште, кафе башта, уређени су и туристички инфо-центар, етно-галерија и играоница у затвореном – указује Бранко Гогић, в. д. директора Јавног предузећа „Емисиона техника и везе” које управља торњем.

Торањ својом грандиозношћу, посебно када се стигне у његово подножје, одузима дах. Али, пошто од поновне изградње, како објашњава Гогић, није претерано улагано у његов „организам”, било је потребно да се среде хидроизолација, канализациони и кишни одводи, видиковац, модернији систем за контролу приступа…

Саграђен је и лифт за родитеље који долазе са бебама у колицима, али и за инвалиде. У међувремену смо изложили и отиске шака у бетону 105 људи који су помогли изградњу новог торња. Већина је код нашег музеја, а отисци Новака Ђоковића и Ане Ивановић, као и плоча са старог торња извучена из рушевина, постављени су испред улаза у торањ, додаје Гогић.

Узор за ове новине били су слични објекти у Бечу и Токију. Први „пресек стања” после увођења новитета, како истиче Гогић, показују да је замисао била добра. Од почетка године до краја јула продата је 95.201 улазница што је у односу на исти период 2016. готово 9.000 више. Од септембра се очекује већи број посетилаца, пре свега због екскурзија.

Како би торањ био атрактиван свих 365 дана, у плану је и прављење бине и постављање типских дрвених кућица на платоу. Ту би се одржавале манифестације и представљали би се и брендови из различитих делова земље.

И улога музеја скривеног у авалској хладовини подно торња требало би да буде већа.

У музеју су уређаји за телекомуникацију, за радијско и телевизијско емитовање. Идеја је да факултети, електротехничке школе из Србије и региона дођу овде, да имају предавања, да виде како изгледа наша емисиона сала, једна од најмодернијих, каже Гогић.

После рушења торња у НАТО агресији 1999. део јавности је сматрао да га не треба подизати поново јер је превазиђен у технолошком смислу. Али, већина није тако мислила. Данас, чини се више него икада пре, торањ је такорећи емисионо срце Србије, паметна зграда без које много шта у земљи не би могло да ради. Осим телевизије и радија, од њега зависи и функционисање мобилних оператера, војске, полиције…

За „Емисиону технику” овај торањ је најзначајнији објекат у Србији. Са њега се емитује телевизијски сигнал за више од 2.500.000 становника који га хватају преко собне или кровне антене, наводи Гогић.

Дигитализација у нашој земљи завршена је 7. јуна 2015. године. Србија је била међу земљама које су прилично касниле у том послу, али од кашњења је имала и користи.

Исплатило нам се јер смо уградили модернији систем за емитовање дигиталног сигнала ДВБ-Т2. Сада на територији целе државе имамо најмодернију технологију, какву има само пет, шест земаља у Европи, напомиње Гогић.

Дигитализација телевизијског сигнала, првенствени задатак формирања засебног предузећа „Емисиона техника и везе”, које је до пре десетак година било у саставу РТС-а, готово да је окончана.

Овим сигналом покривено је око 98,5 одсто становништва. Последњих година обновљено је и 165 емисионих станица, изграђене су две нове у Сомбору и Кикинди, покренут је и пакет програма „Антена плус” за суграђане који не користе услуге кабловских оператера…

Припремамо се и за дигитализацију радија. За то ће бити потребно више времена, неких десетак година, јер је процес знатно компликованији. Где год је могуће, обезбедићемо комплетан дигитални телевизијски сигнал. Ове или наредне године потрудићемо се да покријемо Гудурицу, Марковац и друга места у залеђу Вршачког брега, места која никада нису имала телевизију, истиче Гогић.

 

Лична карта торња:

• Први подигнут 1965, а са земљом га сравнили НАТО пројектили 29. априла 1999.
• Нови од 204,68 метара отворен је 2010. и два метра је виши од старог
• У комплeкс торња уграђeно јe око 5.880 тона бeтона и око 500 тона арматурe
• Његове три витке ноге симболизују српску столицу троножац
• Са њега јe почeло eмитовањe Другог програма TВБ, тeлeвизијe у боји, као и eмитовањe зeмаљскe дигиталнe тeлeвизијe

Аутор текста под насловом“Све више туриста походи емисионо срце Србије” је Дејан Алексић а комплетан интервју погледајте на линку http://www.politika.rs/scc/clanak/386490/Sve-vise-turista-pohodi-emisiono-srce-Srbije